Zapis cetvrti,Vukodlak jedna prica

Mi,zombiji,smo jedna veoma mocna bica.Nasu snagu zasnivamo na tome sto mi ne mozemo da budemo ubijen,ne vise.Mi smo vec nezivi i ne mozemo da izgubimo jedinu stvarno vaznu stvar,a to je zivot.Sve se na kraju,ili na pocetku,svodi na tu jednu stvar-na odbranu zivota.Sve se podredjuje tom cilju i sve se zrtvuje da bi se zivot spasao.
Mi,zombiji,smo oslobodjeni tog tereta zivota.Mozemo da se raspadamo,da trulimo,ali ne mozemo da umremo.I zato smo mi,manje-vise,neunistivi.
Takodje,mi smo neosetljivi na bilo kakve spoljasnje inhibitore.Niko ne moze da nam nanese bilo kakav bol,niko ne moze da nas povredi.
Zabadanje noza u nase telo boli nas kao zabadanje prsta debelog petogodisnjaka u tortu.
Mi smo,ako izuzmemo clanove SANU-a(Svemocni Andjeli Neunistivi i Ultimativni),najmocnija stvorenja na planeti.
Zato bi mi,da mogu da osecam,bilo pomalo neprijatno ovo sto cu sada da ispricam.
Postoji jedno stvorenje koje me je pobedilo,koje je bilo jace od mene.
U pitanju je jedan vukodlak.I to ne bilo koji vukodlak.Ovaj je iz,po smradu,daleko poznatog copora Vukodlakovica,najbizarniji od svih-Zub Vukodlakovic.
Copor Vukodlakovica je veoma star.Niko ne zna,pa cak ni njihovo porodicno predanje,kada su oni dosli u ove krajeve.Neki smatraju da su Vukodlakovici oduvek ziveli u ovim nasim krajevima,jer oni zbog svoje lesinarske prirode vole mocvarno tlo i mulj kakvim je nas kraj bogat.
Iako veoma star,njihov copor nije nimalo cenjen od strane drugih copora vukodlaka.Razlog tome bi,verovatno,trebalo traziti u lesinarskim navikama ovog copora.Dok se ostali copori bbave lovom u sumi i ponosno isticu svoje lovacke sposobnosti,a svoje najvestije lovce slave,Vukodlakovici izbegavaju lov.Lov je za njih previse rizican.U lovu mogu lako od lovaca da postanu lovina.A za Vukodlakovice je oduvek bilo mnogo bolje da zrtvuju tudje,nego svoje zivote.
Zato se oni bave lesinarenjem,kopanjem po tudjim grobovima i vadjenjem trulih kostiju,i uzivanjem u konzumiranju istih.
Toliko su se navikli i zavoleli da jedu trule kosti,da im je vremenom koska postala kucni demon zastitnik njihove loze,imenom Koskovo.
Koskovo ih je stitio od svih zala tokom vekova,uvek im je obezbedjivao nove zalihe grobova punih njihovih poslastica.Zato se oni kunu i klanjaju Koskovu.
Osim delom,Vukodlakovici ni likom nisu podsecali na vukodlake.Izgledali su sasvim covekoliko.Dok ne zalaju,naravno.Samo jedan vukodlak u istoriji ovladao je ljudskim govorom.A taj nije bio iz copora Vukodlakovica.

jedini Vuk koji je naucio ljudski govor

Da se vratim na mitski dogadjaj o kome zelim da pricam.
Sve se odigralo jedne noci na groblju na kome sam tada neziveo.Lezao sam na ledjima i bavio se onim cime se zombiji najredje i bave-raspadanjem,kada sam zacuo neki zvuk.
Prvo sam pomislio da je u pitanju lokalni nekrofil,koji u trenucima neobuzdane strasti voli da pohodi ovo groblje.Moje sumnje su ubrzo bile odgnane,jer sam zacuo zvuke glasnog i prostackog mljackanja.
Znao sam da nekrofil ne voli perverzije.On dodje,ugasi plamen svoje strasti,u tisini i ode.Nije on poput ostalih ljudi koji dolaze ovde da se goste,jedu,piju,caskaju nad grobovima svojih bliznjih.
Ustao sam i krenuo ka mestu odakle mi se cinilo da dopiru zvuci.A zvuci su dopirali iz 'vojnickog' dela groblja gde su sahranjivani vojnici iz prohujalih vremena,ti plemeniti vitezovi koji svoje plemicke titule zasluzise,ne na bojnome polju,vec u citankama za treci razred osnovne skole.
Kada sam se dovoljno priblizio da,i na bledoj mesecini kakva je te noci bila,mogu da vidim sta se desava ugledao sam poluraskopan grobu kome se nalazila neka ljudska figura koja je prekopavala po grobu.Trebalo mi je samo nekoliko sekundi da po vonju koji je dopirao odatle zakljucim da je u pitanju neki Vukodlakovic.Bio mi je odvratan taj copor i hteo sam da ga oteram sa ovog groblja.
Poceo sam da mu prilazim i kada me je on primetio zapoceli smo krvavu epsku borbu u sesnaestercu groba,borbu dostojnu Lukasovih filmskih efekata.Bio sam u pravu.To jeste bio Vukodlakovic i to,najlesinarskiji od svih,Zub Vukodlakovic.

Zub Vukodlakovic bez dlake na jeziku

Borba je bila ostra.U jednom trenutku on je uradio dva puta levo,jednom gore i dva puta C i za malo mi nije pokidao ruku.Medjutim posle nekoliko combo hits-a koje sam mu uradio,Zub je bio na sapama.Pao je na tlo,izgubivsi svest.Klekao sam pored njega i poceo sam da dezavuisem njegovo postojanje,uprokos tome sto ne volim egzoticnu kuhinju i uzivam u,iskljucivo,ljudskom mesu.
U jednom trenutku mog (is)kusanja osetio sam veliku bol u predelu mog trbuha.Zubovo meso mi nije prijalo.Ja,kao sasvim prosecan zombi,sam u svom nezivotu jeo razne odvratne organizme i tesko svarljive stvari,i sve sam uspeo da ih svarim.Ali,ocigledno,lik i telo Zuba Vukodlakovica bilo je nesvarljivo cak i za moj zombi neosetljivi probavni trakt.Bol je bio toliko jak da sam bio prinudjen da ruke zarijem u sopstveni stomak,da izvadim creva i da iz njih,mehanickim putem, izbacim upravo pojedene delove Zuba Vukodlakovica.
Dok sam se borio za sopstvenu nirvanu,Zub se vec bio osvestio i pobegao u dimu sopstvenog smrada.
Pitam se koliko ce jos leseva iskopati ovaj bednik u sopstvenoj alavosti?